Francuski doktor ekonomskih nauka i direktor londonske investicione kuće Strategic Advisor Ltd. Didije Vojdvil za pariski dnevnik pojašnjava koje neophodne korake u monetarnoj politici mora da napravi Evropska centralna banka kako bi podstakla ekonomski rast

Piše: Didije Vojdvil

Aktivna monetarna politika kod eura, čak i agresivnija, neophodna je da bi se Evropi omogućio rast. 

Potrošnja opada, dok rast iznosi svega između nule i jedan odsto. Evolucija investicija je najbliža iznosu od minus pet odsto do nule. Izvoz stagnira. Štednja iz predostrožnosti raste. Ovo je mirno vrijeme, ali može dugo potrajati: na vidiku nema pokretača koji bi resetovao rast. U toj situaciji nalazi se Francuska, ali i cijela Evropa.

Štaviše, euro koji je u posljednjih nekoliko godina vrijedio nešto ispod 1,4 američka dolara, sada iznosi oko 1,3. To svakako izgleda kao dobrodošao podvig, ali ne treba zaboraviti da je paritet kupovne moći oko 1,18 dolara. Precijenjeni euro čini se normalnim našim evropskim liderima, većini ekonomista i skoro čitavoj populaciji. A da li je ova ravnodušnost normalna?

Orkestrirana intoksikacija

Funta, na čiju precijenjenost se žale Englezi, iznosila je više od 1,5 eura prije krize, 20 odsto više nego danas. Fokus je na dobro orekestriranoj intoksikaciji. Proizvodni troškovi u Velikoj Britaniji su na paritetu od 1,25 eura, i dalje 20 odsto niži nego u Francuskoj. Japan gura naniže svoju valutu, a to čini i Kina.

Samo Evropa nema takvu monetarnu politiku, iako u ovom trenutku za njom ima najveću potrebu. Bez obzira što predsjednik Evropske centralne banke vodi politiku razmjene, ona je i dalje nedovoljna, iako su njeni efekti dobrodošli.

Pored toga, ušli smo u drugu fazu globalizacije. U prvoj fazi cijene padaju, ali ne i plate, iako su od 1992. do 2002. godine plate stagnirale u realnim iznosima u Njemačkoj, a znatno rasle u Sjedinjenim Američkim Državama. Nasuprot tome, plate su uvećavane za dva odsto na godišnjem nivou, a na jugu Evrope i više.

U drugoj fazi globalizacije takmiči se sve više i više ekonomskih sektora. Konkurencija uz pomoć svojih alata na evropskom nivou povećava produktivnost. Smanjenje evropskih zarada ili njihova stagnacija je u porastu i to će potrajati još neko vrijeme.

Cilj od 1,2 dolara za euro neophodan je da bi se zemljama na jugu Evrope vratila konkurentnost i potreban je kao podsticaj uvozne inflacije. Ovakvo dobijanje međunarodne konkurentnosti bi takođe doprinijelo povećanju niskih plata, što bi dodatno ojačalo slabiji euro i povećalo tražnju.

Troškovi ovog povećanja umjerenih zarada ne bi negativno uticali na konkurentnost Evrope, već suprotno, ukoliko se pravilno bude orkestriralo. Sadašnja perspektiva povećanja kamatnih stopa u Sjedinjenim Američkim Državama je zlatna šansa za jačanje oslabljenog eura.

Samoubilačka politika

Mnogi ekonomisti i političari imaju poteškoće da shvate da veliki problem u Evropi više ne predstavlja inflacija, već dugotrajna deflacija. Plate stagniraju, štednja se povećava, rast tražnje je gotovo na nuli, a investicije imaju tendenciju pada.

Neophodno je oživjeti izvoz iz zemalja južne Evrope, a u to treba uključiti i Francusku. Istovremeno, domaća tražnja bi trebalo da bude podržana kroz povećanje minimalne zarade od 1,5 odsto do 2,5 odsto, u zavisnosti od zemlje, odnosno pojedinačne konkurentnosti svake od njih.

Za Francusku ne bi bilo dobro da samo poveća minimalnu zaradu, jer bi takva politika, koja se sprovodi već trideset godina bila samoubilačka. Povećanja moraju biti zajednička i sveobuhvatna.

U Francuskoj bi, osim toga , trebalo nastaviti politiku javnih nabavki, ali i pravno regulisati pravo na radnu sedmicu u trajanju od 35 do 39 sati, prema granskim ugovorima.

Više nema motora i potreban je katalizator. Usporenoj ekonomskoj pumpi je neophodno restartovanje. Planovi štednje u najvećem broju slučajeva su pretjerani. Štednja mora biti realna, ali umjerena, kako nam je pokazano na primjeru SAD. U vremenu krize, 2009. godine, SAD suočile su se sa budžetskim deficitom većim od deset odsto, a Francuska sa više od sedam odsto.

Danas je deficit u SAD tri odsto, a u Francuskoj četiri odsto. Ako je to bilo neophodno demonstrirati, ovdje su prisutne surove činjenice. Oporavak zahtijeva slabu valutu, stroge, ali efikasne mjere, utvrđenu politiku javnih nabavki, uz neophodan umjeren rast evropskih zarada u javnom sektoru kojim bi se obezbijedila sigurnosna mreža.

Prevod A.N.R.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s